Od Ustava iz 1974. do rata 1999: šta nam dokumenti govore o političkom putu Kosova? Moderna istorija Kosova se često predstavlja kao relativno jednostavna linija: autonomija unutar Jugoslavije, srpska represija, albanski otpor, rat, intervencija NATO-a i zatim izgradnja kosovskih institucija. Prilikom analize jugoslovenskih ustava, političkih dokumenata, diplomatskih materijala i akademskih studija o u periodu 1974-1999., pojavljuje se mnogo složenija slika. Kosovo nije odjednom prešlo iz autonomne pokrajine u oružani sukob. Između ove dvije tačke dogodile su se velike ustavne, ekonomske i političke transformacije. U središtu njih leži fundamentalno pitanje: kada je zapravo počeo politički proces koji je Kosovo doveo do otcepljenja od Srbije? Odgovor se ne nalazi u jednom datumu. Moramo se vratiti barem u 1974.1. Godina 1974: Kosovo je bilo pokrajina, ali je u mnogim aspektima funkcionisalo kao federalna jedinica. Jedan od najvažnijih dokumenata za razumevanje moderne istorije Kosova je Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974. godine. Kosovo formalno nije postalo republika. Ostala je autonomna socijalistička oblast u okviru Socijalističke Republike Srbije. Ali ova zakonska formulacija ne prikazuje cjelokupnu institucionalnu stvarnost. Ustavni sistem iz 1974. dao je Kosovu veoma široka ovlašćenja. Kosovo je imalo svoj ustav i institucije i direktno je učestvovalo u važnim mehanizmima jugoslovenske federacije. Ovo je stvorilo paradoks: Kosovo nije bilo republika, ali je bilo mnogo više od obične pokrajinske administracije. Upravo bi ovaj status postao jedan od izvora glavni politički sukob narednih godina. Deo albanskog mišljenja je postavio pitanje: ako Kosovo ima tako veliku populaciju, teritoriju, institucije, univerzitet, savezno predstavništvo i autonomiju, zašto ne bi postalo republika? S druge strane, u srpskim političkim krugovima počela je da se razvija percepcija da je Srbija u federaciji oslabljena jer nije imala punu kontrolu nad Kosovom i Vojvodinom. Dva politička narativa su se razvijala paralelno i išla u sukob. Josip Broz Tito umro je 4. maja 1980. Njegova smrt bila je mnogo više od gubitka vođe. Jugoslovenski sistem je izgrađen oko složene ravnoteže između republika, autonomnih oblasti, Komunističke partije i Titovog ličnog autoriteta. Nakon njegove smrti, ova ravnoteža je postepeno počela da slabi. Jugoslavija se takođe suočavala sa ozbiljnim ekonomskim problemima: nezaposlenošću, dugom, inflacijom i nejednakošću između republika i regiona. Kosovo je bilo među ekonomski najnerazvijenijim područjima federacije. Samo nekoliko meseci nakon Titove smrti dogodio se jedan od događaja koji je promenio političku istoriju Kosova. 3. Mart 1981: Počeli protesti studenata U martu 1981. izbili su studentski protesti u Prištini. Demonstracije su počele u univerzitetskom okruženju, ali su vrlo brzo poprimile šire dimenzije i zahtjevi su se ispolitizirali. Jedan slogan je postao posebno važan: "Republika Kosovo". Ova formulacija je bila politički eksplozivna, jer su republike u jugoslovenskom sistemu imale drugačiji ustavni položaj od autonomnih pokrajina. Stoga zahtjev za republikom nije bio samo zahtjev za više prava; dovela je u pitanje strukturu federacije. Unutar samog albanskog društva nije nužno postojao samo jedan položaj. Postojale su grupe koje su tražile republiku ili radikalniju promenu statusa, dok je deo albanske političke i akademske elite delovao u okviru postojećeg jugoslovenskog sistema. Ovo pokazuje da albanska politička istorija Kosova nije bila monolitna. Za Albance bi se demonstracije mogle protumačiti kao izraz političkog, ekonomskog i nacionalnog nezadovoljstva. Ali i Beograd ih je sagledao kroz drugačiji objektiv. U jugoslovenskom političkom sistemu nacionalizam se smatrao potencijalnom prijetnjom samom postojanju federacije. Dakle, zahtev „Republika Kosovo“ mogao bi se tumačiti ne samo kao zahtev za ustavnu ravnopravnost, već i kao korak ka separatizmu. Isti demonstrant se sa jedne strane može videti kao aktivista za politička prava, a sa druge strane kao nacionalista koji je ugrozio integritet Jugoslavije. Ova razlika u tumačenju uticala bi na skoro čitavu narednu deceniju. 5. 1981–1988: Kosovo postaje jedan od centralnih problema Jugoslavije Nakon demonstracija, pitanje Kosova nije nestalo. Naprotiv, tokom 1980-ih postala je jedna od najosetljivijih političkih tema federacije. Intenzivirali su se razgovori o albansko-srpskim odnosima, položaju Srba i Crnogoraca na Kosovu, albanskom nacionalizmu i nadležnostima pokrajine. Istovremeno je i sama Jugoslavija ulazila u sve dublju krizu. U ovom političkom ambijentu počinje uspon Slobodana Miloševića. 6. Milošević i transformacija kosovskog pitanja Slobodan Milošević je shvatio političku moć pitanja Kosova. Tokom njegovog uspona u srpskoj politici, pitanje položaja Srba na Kosovu postalo je važan element političke mobilizacije. Ali sukob nije bio samo etnički. U suštini, bilo je i ustavno: koliku moć Srbija treba da ima nad Kosovom? Ustav iz 1974. značajno je ograničio mogućnost Beograda da direktno kontroliše autonomne pokrajine. Za Miloševića i njegove pristalice promena ovog sistema je bila strateški cilj. U martu 1989. usvojene su ustavne promene koje su značajno smanjile autonomiju Kosova. Ovaj trenutak je jedna od najvažnijih prekretnica u modernoj kosovskoj istoriji. Nakon 1989. godine sukob je promijenio svoju prirodu. 1981. glavno pitanje je bilo: da li Kosovo treba da postane republika? Posle 1989. godine, pitanje za mnoge Albance je postalo: Kako se mogu zaštititi nadležnosti i institucije koje je Kosovo ranije imalo? Ova transformacija ustavnog statusa je centralni element za razumijevanje razvoja krize kasnije. Početak 1990-ih stvorio je krajnje neobičnu situaciju. Mnogi kosovski Albanci su se otcepili ili su proterani iz srpskih državnih institucija. Ali društvo ne bi moglo funkcionirati bez institucija. Stoga je počela izgradnja paralelnih objekata. Organizovano je obrazovanje, stvorene zdravstvene strukture, razvijeni politički mehanizmi, organizovani izbori i prikupljena sredstva od dijaspore. U mnogim slučajevima privatne kuće su pretvorene u škole. Paralelni sistem se može posmatrati kao izvanredan oblik izgradnje institucija bez klasične teritorijalne kontrole. 9. Ibrahim Rugova i strategija mirnog otpora Ibrahim Rugova je stavljen u centar ove politike. Njegova strategija je bio mirni otpor. Logika je bila da Kosovo ne može da dobije vojnu konfrontaciju sa jugoslovenskim aparatom; stoga je morala izgraditi međunarodni legitimitet. Rugova je nameravao da Kosovo predstavi kao politički problem koji se mora rešiti diplomatskom intervencijom Zapada. Nekoliko godina ova strategija je dominirala albanskom politikom na Kosovu. Ali svijet je bio zauzet mnogo krvavijim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. 10. Dejton: trenutak koji je promijenio političku psihologiju Dejtonski sporazum je 1995. godine okončao rat u Bosni, ali Kosovo nije riješeno u Daytonu. To je imalo važne psihološke i političke posljedice. Neki Albanci su počeli da sumnjaju da li će mirni otpor ikada dati rezultate. Ako je međunarodna zajednica intervenisala tek kada je izbio rat, postavilo se opasno pitanje: da li je rat bio bolji od mira? To nije nužno bila namjera zapadnih sila, ali politička percepcija je bila važna. U drugoj polovini 1990-ih, Oslobodilačka vojska Kosova počela je da se pojavljuje sve otvorenije. Ovo je promijenilo političku ravnotežu. Već su postojale dve različite albanske strategije: institucionalni i mirni otpor i oružani otpor. Sa eskalacijom nasilja tokom 1998–1999, pitanje Kosova se pretvorilo iz prvenstveno političkog i institucionalnog sukoba u veliku međunarodnu krizu. Sukobi između OVK i srpskih/jugoslovenskih snaga su se intenzivirali. Operacije srpskih snaga izazvale su civilne žrtve i masovno raseljavanje stanovništva. Od ovog trenutka, Kosovo se više nije moglo lako tretirati kao unutrašnje jugoslovensko pitanje. SAD, velike evropske zemlje, NATO, OEBS, Rusija i Ujedinjene nacije sve su više uključene. Sukob je internacionalizovan. 13. Rambuje: o čemu se zapravo pregovaralo? Konferencija u Rambujeu u februaru 1999. jedan je od događaja koji se najviše raspravljaju u istoriji Kosova. Cilj je bio da se stvori privremeni sistem samouprave za Kosovo, odlažući pitanje konačnog statusa. To je stvorilo gotovo nerešiv problem. Albanska strana težila je nezavisnosti. Beograd je insistirao na suverenitetu i teritorijalnom integritetu Jugoslavije. Međunarodne sile su pokušavale da izgrade privremeno rešenje između dve suštinski nepomirljive pozicije. Dokumenti iz Rambujea ostaju suštinski važni za razumevanje 1999. godine. NATO je 24. marta 1999. započeo vazdušnu kampanju protiv Savezne Republike Jugoslavije. Operacija je trajala 78 dana. Intervencija je i dalje predmet pravne i političke debate, posebno zato što vazdušna kampanja nije imala posebno prethodno odobrenje Saveta bezbednosti UN za upotrebu sile. Za pristalice intervencije bilo je neophodno zaustaviti humanitarnu katastrofu. Za kritičare je stvorio problematičan presedan u međunarodnom pravu. Jedna istorijska činjenica je jasna: 1999. godina je konačno promenila politički odnos između Kosova i Beograda. Nakon završetka NATO kampanje, jugoslovenske i srpske snage su se povukle sa Kosova. Savet bezbednosti je odobrio Rezoluciju 1244. Kosovo je stavljeno pod privremenu međunarodnu upravu UN, dok je KFOR stavljen kao međunarodno bezbednosno prisustvo. Ali konačni status nije riješen 1999. godine.16. Šta nam dokumenti zajedno pokazuju? Ako stavimo Ustav iz 1974. godine, dokumente i rasprave nakon demonstracija 1981. godine, ustavne promjene iz 1989. godine, albanske političke deklaracije od ranih 1990-ih, dokumentima o paralelnim institucijama, američkim i evropskim diplomatskim materijalima, dokumentima iz Rambujea, dokumentima NATO-a i Rezolucijom 1244, nameće se važan zaključak: Kosovo iz 1999. ne može se razumeti samo proučavanjem rata 1998–1999. Proces je bio mnogo duži.17. Još jedno tumačenje kosovske istorije Ako se istorija sagleda samo od kraja, izgleda kao da je sve neminovno vodilo ka nezavisnosti. Ali dokumenti tog vremena pokazuju da ljudi koji su živjeli 1974., 1981., 1989. ili 1995. godine nisu znali kako će se završiti istorija. Godine 1974. nezavisnost Kosova nije bila unapred određen ishod. Godine 1981. niko nije mogao znati da će se Jugoslavija raspasti deceniju kasnije. 1989. niko nije mogao znati da će NATO deset godina kasnije bombardovati Jugoslaviju. Zato su originalni dokumenti toliko važni. Oni nam omogućavaju da sagledamo istoriju ne onakvom kakvu je danas poznajemo, već onako kako je izgledala u trenutku kada su odluke donete. Šta da autonomija iz 1974. nije smanjena? Šta da su demonstracije 1981. drugačije tretirane? Šta da je Jugoslavija našla drugi model federalni? Šta da je Kosovo bilo ozbiljnije uključeno u međunarodnu diplomatiju pre 1998. godine? Šta ako je Rugovina miroljubiva strategija dobila raniji međunarodni odgovor? Istorija ne može dati konačne odgovore na hipotetička pitanja. Ali dokumenti mogu pokazati da je u svakom trenutku bilo alternative. 19. Istorija se ne menja kada se dokument otvori – menja se naša interpretacija Novi arhivski dokument ne menja ono što se dogodilo. To može promijeniti ono što znamo o onome što se dogodilo. To može pokazati da je vlada znala više nego što je javno rekla. To može ukazivati ​​na to da je vođa predložio kompromis koji je kasnije zaboravljen. Može otkriti razliku između javne propagande i privatnih pregovora. Dakle, dokumente iz 1974.-1999. treba čitati zajedno, a ne van konteksta. 20. Zaključak: istorija Kosova se još piše. Moderna istorija Kosova nije počela sa OVK, NATO-om ili Miloševićem. Institucionalni i politički korijeni sukoba sežu mnogo dublje. Ustav iz 1974. godine stvorio je izuzetno poseban status. Demonstracije 1981. pokazale su političke granice tog modela. Transformacije 1989. promenile su odnos između Kosova i Srbije. Devedesete su stvorile društvo sa paralelnim institucijama i organizovanom strategijom mirnog otpora. Neuspeh u postizanju političkog rešenja doprineo je radikalizaciji situacije. Pojava OVK promenila je dinamiku na terenu. Rat 1998–1999. je konačno internacionalizirao sukob. Rambouillet je pokazao koliko su pozicije stranaka bile udaljene. Intervencija NATO-a promijenila je vojnu realnost, a Rezolucija 1244 stvorila je novu institucionalnu stvarnost nakon rata. Dakle, ako postoji "dokument koji menja istoriju Kosova", to verovatno nije ni jedan list sakriven u arhivi. To je mozaik dokumenata koji, kada se čitaju zajedno, pokazuju da je put od autonomije 1974. do 1999. godine bio daleko složeniji od pojednostavljenih verzija koje se često koriste u debatama. politički. A arhivi još nisu rekli posljednju riječ. Koji se dokumenti još nalaze u arhivama Beograda, Tirane, Vašingtona, Londona, Moskve i drugih prestonica – i šta nam oni mogu reći o odlukama koje su odredile sudbinu Kosova? 1. Weller M. Osporena državnost: borba Kosova za nezavisnost. Oxford University Press; 2009.
2. Weller M. Konferencija u Rambujeu o Kosovu. Međunarodni poslovi. 1999;75(2):211–251.
3. Nezavisna međunarodna komisija za Kosovo. Izveštaj o Kosovu: sukob, međunarodni odgovor, naučene lekcije. Oxford University Press; 2000.
4. Hetemi A. Studentski pokreti na Kosovu (1981): akademski ili nacionalistički? Nationalities Papers. 2018.
5. Mrdalj M. Od predrepublike do paradržave: Međunarodna poluga u oblikovanju secesije Kosova. Nationalities Papers. 2020;48(1):42–60.
6. Jakupi A. Jugoslavija Sozijalistički savezni Cumhuriyeti İçindeki Kosova Özerk Bölgesi Sorunu (1980–1989). Balkan Research Institute Dergisi. 2017; 6(1).
7. Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. 1974.
8. Vijeće sigurnosti Ujedinjenih nacija. Rezolucija 1244 (1999). S/RES/1244.
9. Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosovu. Rambouillet; 1999.

Izvor: prizrenpost